politika.rs<https://www.politika.rs/scc/clanak/730895/pogledi/kontranapad-milorada-dodika> Контранапад Милорада Додика Ненад Кецмановић 6–8 minutes ________________________________
Да је понављање избора у недељу, 8. јануара, на више изборних места у три општине Републике Српске само рутинска демократска контрола то не било политички догађај вредан посебне пажње. Међутим, понавља се прича са претходних избора: није било инцидената на изборним местима, изборне комисије потписале записнике, посматрачи нису имали примедбе, а ипак поновна пребројавања и понављања. Сада отезање да се потврде резултати баш у општинама у којима је победиo СНСД и у којима владајућа коалиција има традиционална упоришта. Чак се у Додиковим Лакташима сумња у убедљиву победу његовог кандидата, ако није по оном „није важан број него онај ко броји”. Није спорна демократска процедура него тоталитарни политички контекст. Сумње ЦИК-а да је ту било малверзација изазивају контрасумње да је опет реч о некој ујдурми ЦИК-а. Свест о томе да они увек могу да промене што год им падне на памет делује убитачно на самопоуздање, депримира, производи изборну апстиненцију, политички цинизам. Спорни су и сами ванредни председнички избори, а онда се овим отезањем обесмишљавају јер ће нови председник почети да делује на свега неколико месеци пре редовних избора, што значи да ће тај „врло привремени председник” истовремено и да се уводи у посао и да води предизборну кампању. Такве аномалије збуњују народ, замарају и пасивизирају бирачко тело, које не може да прати и разуме будалаштину да се у интервалу од годину дана шест пута мења председник: један, изабрани председник се повукао, други председник, који га је замењивао, био је потпредседник из реда хрватског народа, трећи председник, тј. Председница, функционише у статусу в. д., четврти је изабран на ванредним изборима, али није озваничен, а пети ће бити изабран на јесен ове године на редовним изборима. Први председник у низу је Додик, али он је, могло би се рећи, и шести, јер га и у земљи и у свету сви не само ословљавају као председника, него га и третирају тако. Видели смо то у Русији, Мађарској, Израелу, Србији. Увек је поред њега присутна и в. д. председника Ана Тришић Бабић, поштује се протокол, али поставља се питање чему сва та игра. Утолико више што у парламентарним демократијама функција председника има ограничене ингеренције, а најважнија је што командује војском коју Српска нема. Иницијалне махинације које је извео трио Марфи, Шмит, Узуновић, изазвале су ланчану реакцију низа опаких формалноправних консеквенци с којима се Српска још бакће. Из шире перспективе гледано, овде се води борба између Трампа и коалиције вољних, а БиХ је помоћни терен. Вучић је фокусиран на Брисел, а Додик на осовину САД–Русија. У Енкориџу је Украјина била повод, а очигледно се разговарало о глобалној и дугорочнијој расподели интересних сфера. Трамп говори да га занима само „западна хемисфера”, а Путин да га „не занима судбина Гренланда”. Где су у свему томе српске земље? Забрињава то што испада да Србија иде европским путем упркос маћехинском односу Брисела, а тај исти Брисел опструише напоре Путина и Трампа да Српску врате на колосек равноправних договора три народа у БиХ. Депримирани Бошњаци позивају своје да насељавају Српску, праве босанску СПЦ, причају о српском Сарајево-сафарију и сличне глупости како би подигли национални морал. Бошњацима је то потребно након што им се Додик, кога су истерали на врата, вратио кроз прозор, Трамп променио страну у БиХ, Израел наставио у Гази, Арапски свет у ауту, Руси напредују у Украјини. Укратко, руши се све на чему се заснивала агресивна политика бошњачког Сарајева. Тај пад колективног имунитета у редовима Бошњака препознаје се по томе што су се сарајевски медији сада обрушили на сопствену политичку елиту: аналитичари Јасмин Мујановић, Сенад Пећанин, Бурсаћ, исмејавају Елмедина Конаковића и Дениса Бећировића због неспособности да парирају Србима. Шта би тек да су знали како је дискретни српски дипломата Бојан Вујић превеслао ветеране Лагумџију и Алкалаја у великој вашингтонској арени око Молитвеног доручка, где Жељка Цвијановић бриљира у односу на комшијску конкуренцију и крчи пут свом председнику. Додик, осокољен серијом успешних путовања на којима је дочекиван и подржан на највишем нивоу икад, креће у контраофанзиву. Први пут сасвим експлицитно одбацује Дејтонски споразум и отворено тражи најповољнији моменат за сецесију, те тиме, ако ништа друго, скреће пажњу да у БиХ још ништа није решено и да после јесењих избора треба ургентно приступити новом договору. Трамп, међутим, још није поразио дубоку државу, ни америчко ни европско њено крило и неизвесно је може ли да издржи до краја текуће године, а други мандат му цури... Ономад чујемо да је Зеленски пристао на територијалне уступке, да му се тешка срца придружује и Каја Калас, како би обоје добили резервну столицу у договорима Путин–Трамп. Неки руско-америчко-европски консензус о Украјини био би катализатор односа и на Балкану између происточних и прозападних снага, па би добро дошао и српско-српским односима, односно јединственој и независној српској спољној политици, које нема без подршке Русије. Дакле, не можемо бити сигурни да ово понављање за два дана није нагазна мина све док коло воде ЦИК, ПИК, ОХР, док хер Шмит још није отишао из Сарајева, док хер Мерц опстаје као канцелар у Берлину макар и с танким легитимитетом, а бонска овлашћења нису суспендована. Као што нису ни оних пет плус два америчких услова које БиХ треба да испуни да би странци отишли, а срочених тако да никада не оду. Зар би након свега тога што се дешавало месецима требало да изненади да Шмит поништи резултате ванредних избора као сувишних и да за в. д. председника постави бошњачког потпредседника, реактивира потерницу за Додиком и притвори га до суђења зато што, наводно, није стриктно поштовао пресуду којом му је на шест година забрањено да се бави јавним пословима. Или да напросто преброји да је Каран у ствари изгубио изборе. Надајмо се да у споменутом консензусу САД–Русија–ЕУ балканско двориште неће бити препуштена коалицији вољних и Српска поверена вечитом окупатору Немачкој, да Русија неће дозволити да „западна хемисфера” обухвати и Српску. Треба се надати, али и радити на томе јер не мање зависи од српске слоге, посвећености и истрајности. Излазак на поновљене изборе на неколико гласачких места у три општине само је једна степеница, али и на њој се непажњом може саплести. Зато „Шмит против Додика на биралишту у Лакташима” треба схватити сасвим озбиљно, иако делује као шала. *Академик, професор емеритус Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте погледали ову дискусију, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/PH0PR13MB544612FC23CEA8C5B7354C10AE62A%40PH0PR13MB5446.namprd13.prod.outlook.com.
