politika.rs<https://www.politika.rs/scc/clanak/725665/pogledi/picula-po-drugi-put-medu-srbima-izmedu-izvestaja-i-politicke-intervencije> Пицула по други пут међу Србима – између извештаја и политичке интервенције Орхан Драгаш* 11–14 minutes ________________________________
Ако заиста желите разговор с највишим државним врхом неке земље, онда се не понашате као да долазите у ненајављену контролу. Не зато што је друга страна „осетљива”, него зато што тако функционише елементарна државна комуникација. Протокол није украс. Протокол је доказ намере. Зато је прича о јануарској посети ад хок мисије Европског парламента Србији важнија од дневне полемике о томе ко је био у Давосу, а ко у Естонији. У тој причи нема ничег случајног. И нема ничег наивног. Постоји образац. А образац је једноставан. Тонино Пицула и део Европског парламента већ дуго не наступају као извештајни механизам у процесу европских интеграција, већ као политички актер који се према Србији односи као према унутрашњем политичком проблему, а не као према држави кандидату. Почнимо од основног. Известилац Европског парламента није комесар, није преговарач, није министар спољних послова Европске уније, нити „специјални изасланик” с мандатом држава чланица. Он је посланик који припрема извештаје и политичке препоруке унутар парламентарне институције. Његова улога може бити корисна, чак и када је критичка, ако је заснована на чињеницама и ако је свесна граница. Када та улога постане позорница за личну политичку каријеру, онда престаје да буде извештавање и постаје агитација. Пицула је више пута показао да му је тај прелазак границе природан. Кад известилац јавно поручује да „ЕУ више нема илузије” о Вучићу, или да „Србија не може у ЕУ под овом влашћу”, он не говори као аналитичар процеса, већ као политички судија. Не процењује поглавља, мерила и реформе, већ пресуђује. У тој реченици нема ничег техничког. То је политички став, упакован у институционалну титулу. И управо је то проблем. Његово приватно мишљење, изречено као „известилац”, претвара се у поруку институције. Тиме се не удара на власт, већ на грађане. Грађанима се шаље сигнал да је врата неко већ залупио, иако Европски парламент није орган који одлучује о пријему у чланство, нити је Пицула већина у том парламенту. Још је опаснија његова игра појмовима легалности и легитимности. Када се каже да власт „има легалитет, али не и легитимитет”, то звучи као банална досетка за телевизијски студио, али је политички отров и носи велику опасност. У демократији, легалитет избора је једини извор легитимности власти. Све друго су политичке симпатије, идеолошка допадања и лична уверења. Ако признате да је неко изабран, а затим му оспорите легитимност као да је то морална оцена, ви у ствари оспоравате вољу бирача. А то је, да будемо прецизни, изразито антидемократска матрица, без обзира на то ко је користи и против кога. У том контексту треба читати и начин на који је мисија најављена и пласирана у јавност. Једна страна, кроз Брнабићеву и Вучића, тврди да је долазак „непозван”, „неусклађен” и да се први пут дешава да делегација долази без консултација о термину. Друга страна, кроз Пицулину реакцију, поручује да посета јесте била најављена, да је уобичајена, и да власт само тражи изговор да избегне сусрет. Опозиција додаје своју интерпретацију, тврдећи да власт „бежи”, да је „у паници” и да мисија долази да провери стање права, полиције и правосуђа. Али иза тог „шума” постоји једноставно питање које разоткрива намеру. Ако делегација заиста долази „да разговара с највишим званичницима”, зашто се термин заказује тако да се унапред зна да их неће бити у земљи, односно да тада неће бити у Београду. Сваки човек који је макар једном присуствовао и најобичнијем билатералном сусрету зна да се датум не бира преко новина, нити кроз саопштења. Датум се договара кроз амбасаде, кабинете, протокол и безбедносне канале. Не зато што неко жели да се сакрије, већ зато што држава није кафана у коју се упада да би се „проверило стање – пазар за претходни дан”. Ако Европски парламент заиста жели разговор с највишим државним врхом неке земље, онда се понаша онако како се понашао кад је реч о Пољској, Мађарској или Румунији. Тамо су посете најављиване кроз формалне канале, датуми су усклађивани с кабинетима председника и премијера, а „fact-finding” мисије имале су јасно договорене састанке с извршном влашћу – чак и у тренуцима када су односи били политички затегнути, а критике о владавини права далеко оштрије него данас према Србији. У случају Пољске, током најтежих спорова око правосуђа и Врховног суда, ниједна делегација Европског парламента није долазила „у контролу” без координације с Варшавом, нити је унапред слала поруку да састанак с државним врхом није неопходан јер ће „разговарати с цивилним друштвом”. Супротно – инсистирало се управо на разговору са владом, јер без тога извештај нема политичку тежину. У случају Мађарске, где је Европски парламент отворено говорио о „системским проблемима демократије”, посете су договаране протоколарно, а известиоци су врло пазили да не делују као унутрашњи политички актери. Виктор Орбан је био оштро критикован, али му није имплицитно поручивано да је власт „нелегитимна”, нити је ико из Брисела сугерисао прелазне владе или експертске управе. То је кључна разлика. У Србији се, међутим, примењује другачија логика. Не логика разговора с институцијама, већ логика заобилажења институција уз моралну пресуду унапред. Кад се долазак најављује тако да је очигледно да највиши државни званичници неће бити у земљи, а затим се то представља као доказ њихове „кривице” или „бекства”, онда то више није технички пропуст. То је политичка конструкција. Дакле, да поновимо: ако заиста желите да разговарате с председником државе или председницом парламента, ви не бирате датум који знате да им је немогућ, а затим то користите као аргумент против њих. То није европска пракса. То је политичка замка. Још прецизније: „Fact-finding” мисија која свесно долази у тренутку када зна да неће имати састанак с извршном влашћу, а затим тај изостанак представља као политичку поруку, не тражи чињенице. Она производи „чињенице”, односно наратив. И ту престаје свака прича о неутралности. Замислите исто у Шпанији у време каталонске кризе, или у Холандији током протеста фармера. Да ли би ико из Брисела тада рекао да влада „мора да преда власт експертима” јер демонстранти траже своје. Наравно да не би! На памет им не би пало. Тамо би се говорило о дијалогу, институцијама и поштовању изборног исхода. У Београду се, међутим, прескаче тај основни стандард пристојности, а затим се моралише. Ту долазимо до суштине. Пицула и део ЕП не долазе као неутрални посматрачи, већ као политичка страна у унутрашњем спору. Ако ви унапред оцењујете да је Србија у „недекларисаном ванредном стању”, да власт производи нестабилност, да је решење „експертска влада”, ви сте већ заузели страну. Ви нисте посматрач, ви сте учесник. И онда је потпуно логично да вам датум није приоритет, јер вам сусрет с државним врхом није циљ већ алат. Циљ је медијска слика и политички ефекат. Опозиција, наравно, има право да користи сваку међународну посету као аргумент против власти. То је политика. Студенти имају право да одбију сваку инструментализацију. И то је чиста политика, само у другом регистру (да не кажем паковању). Проблем је кад известилац ЕП преузме улогу домаћег опозиционог коментатора, а затим се чуди што га друга страна не третира као неутралног извештача. Они који се данас праве да не разумеју, у ствари врло добро разумеју. Нико не оспорава да ЕП може да шаље мисије, да разговара с цивилним друштвом и опозицијом, да прави извештаје. То је легитимно. Оспорава се глума да је реч о „техничком” и „објективном” послу, док се истовремено води отворена политичка кампања речником који се у унији не користи према државама чланицама, чак ни кад имају озбиљне унутрашње потресе. Па чак и кад су ти потреси у супротности са вредностима на којима ЕУ почива и баштини их. Пицула, међутим, игра још једну игру. Он се представља као брутално искрен. Као човек који „нема илузије”, који „само каже истину”. То су омиљене фразе политичког патернализма. Јер искреност би подразумевала и другу половину реченице. А друга половина гласи да ни ЕУ није у идиличном стању. Да се унутар ње шире популизам и екстреми, да се правила често примењују селективно, да постоји умор од проширења, да одлуке блокирају унутрашњи интереси држава чланица. Кад се Србија мери стерилним идеалом, а унија мери реалношћу, то није принцип. То је двоструки аршин. Зато је легитимно поставити питање које ЕУ избегава. Да ли би неке чланице данас, у „садашњем стању”, прошле тест који се тако лако прописује кандидатима? Да ли би се према њима користио исти језик, исти тон, иста пресуда? У пракси, одговор знамо. Одатле долази и најважнија ствар за Србију. Није проблем у критици. Критика је нужна и често корисна. Проблем је у томе што се критика претвара у пресуду, а пресуда у политичку операцију. И што се то ради преко фигуре известиоца који формално има аналитичку улогу, а суштински жели политичку моћ без демократског мандата грађана Србије. Ако Пицула жели да буде политички актер у Србији, постоји јасан пут. Избори. Кампања. Мандат. Све друго је институционално шверцовање политичког утицаја. А шверц је увек најгласнији кад говори о „принципима”. Овај јануарски случај показује још једну ствар. Европски парламент није толико важан колико воли да мисли да јесте. О чланству не одлучује ЕП. О кластерима и динамици процеса не одлучује ЕП. Он може да ствара атмосферу, да прави притисак, да производи наслове. Али одлуке се доносе другде. Ово што Пицула ради највише личи на ситуацију у којој ревизорска кућа унапред објави да ће проверавати пословање неке компаније, али свесно закаже долазак у данима када зна да су директор и управа ван земље, не затражи састанак с њима, а затим у завршном извештају констатује да „руководство није желело да разговара” и да је то „индикативно”. Такав извештај се у озбиљном свету не би сматрао ревизијом, већ доказом непрофесионалности и намере да се потврди унапред формиран закључак. Србија има своје проблеме, и не треба их шминкати. Али Србија има и право на поштовање сопствене демократске процедуре (и обавезу). Ко год жели реформе, мора да говори прецизно, да предлаже, да мери, да саветује. Не да пресуђује. Не да шаље поруке које хране оне који већ годинама тврде да је „Европа непријатељ” и да је европски пут превара. Сваки пут када известилац ЕП закључа врата својом реториком, он не слаби власт, он слаби проевропски део друштва и јача цинике, екстремисте и дефетисте. Зато ова посета није дипломатска грешка. Она је политичка порука. Порука гласи да део европске политике према Србији више не жели извештај, већ дисциплину. Не разговор, већ лекцију. Не партнерство, већ туторство. А туторство је увек најопасније кад се представља као брига. Суштински проблем је у томе што Брисел све чешће замењује правила расположењем. А расположење, за разлику од правила, не обавезује никога. Ако жели да остане кредибилна, ЕУ мора да инсистира на томе да њени известиоци буду известиоци, а не политички тужиоци и судије. У супротном, процес европских интеграција постаје средство притиска, а не пут реформи. Јер у тренутку кад се спољашња политичка пресуда намеће као „демократска брига”, бледи суштинска разлика између европског институционалног притиска и руског модела силе који је бруталном војном агресијом разорио Украјину, јер оба полазе од исте претпоставке – да постоји право да се декретом одлучује уместо грађана једне суверене државе. *Директор Међународног института за безбедност Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте погледали ову дискусију, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/PH0PR13MB54468D4041F35BBC6318ED13AE88A%40PH0PR13MB5446.namprd13.prod.outlook.com.
