pecat.co.rs<https://www.pecat.co.rs/2025/12/srbiji-potrebno-ne-manje-nego-vise-rusije-i-kine-na-balkanu-dr-aleksandar-mitic-opasno-precutno-odobravanje-nato-da-tzv-kosovske-bezbednosne-snage-legitimisu/> „СРБИЈИ ПОТРЕБНО НЕ МАЊЕ, НЕГО ВИШЕ РУСИЈЕ И КИНЕ НА БАЛКАНУ“ др Александар Митић: Опасно прећутно одобравање НАТО да тзв. косовске безбедносне снаге легитимишу Кристина Лалић Спирковић 7–8 minutes ________________________________
Србија је за Кину јединствен партнер. Делимо заједничку судбину победника из Другог светског рата и жртве НАТО агресије 1999. године, имамо највиши облик билатералне политичке сарадње у Европи, први смо дочекали кинеске инфраструктурне пројекте на континенту, први купили кинеско наоружање. Једина смо земља кандидат за чланство у ЕУ која има споразум о слободној трговини са Пекингом, најбрже смо подржали и недавну Иницијативу за глобално управљање Си Ђинпинга. Све ово смета политичком Западу. Овако у разговору за „Новости“ оцењује др Александар Митић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду, који се управо вратио из Пекинга. Додаје и да је тамо више кинеских стручњака за европска питања у разговорима изразило оцену да ће начин решавања питања власништва НИС од стране Београда свакако имати утицај на перцепцију кинеских, али и свих других страних инвеститора. Какве интересе имају САД и ЕУ када је у питању енергетски сектор Србије и шта се крије иза речи диверсификација? – Србија је учинила доста тога позитивног и исправног у последње две деценије, укључујући енергетски споразум са Русијом, изградњу гасовода „Турски ток“ и почетак изградње нафтовода Србија-Мађарска. То су стратешки исправни, рационални и економски исплативи пројекти, који су дали изузетно повољан импулс српској економији и руско-српској сарадњи. Управо зато, нажалост, присилна диверсификација коју намеће политички Запад не служи синергији алтернатива које би ојачале нашу енергетску безбедност, већ начину да се истисне руски утицај и замени зависношћу од америчких и других неруских извора. Указала им се одлична прилика да једним ударцем „убију две муве“ – да натерају Београд да направи грешку у корацима, врстом непријатељског преузимања НИС разљути Москву и одвуче је од гасног аранжмана, а самим тим и нанесе озбиљну штету српско-руским односима. Да ли је из угла историјског искуства могућа стабилност на Балкану уколико је под доминантним утицајем само једне силе? – У недавно објављеној монографији на енглеском језику „Глобални ратови стратешких наратива: битка за Србију“ тврдим да је политички Запад у ери своје доминације, на врхунцу униполарности, задавши српском народу два страшна ударца 1999. и 2008. године, истовремено подстакао и одлучност Москве и Пекинга да убрзају процес мултиполаризације како би се супротставили даљем ширењу западног „поретка заснованог на правилима“, који је давао алиби за ширење западне војне алијансе. Зато је политичком Западу важно да српски народ приволи на своју страну, како би он својим наклоном амнестирао девијације „поретка заснованог на правилима“, односно легитимисао 1999. и легализовао 2008. годину, а тиме и истиснуо аргументацију из руку Русије и Кине. За то је потребно да се у процесу „нормализације“ са Приштином Србија одрекне Косова и Метохије, да окрене поглед од разарања надлежности Републике Српске, да пружи свој допринос изградњи „санитарног кордона“ према Москви и Пекингу и да, напокон, неизбежно уђе у НАТО. Знам да у Србији постоје они који сматрају да је управо ово решење за све наше проблеме, као што знам да постоје и они који би се сложили са мном да је, баш насупрот, Србији и српском народу потребно не мање, него више Русије и Кине на Балкану. Постоји ли опасност да ЕУ у случају постизања мировног споразума, започне рат на другој тачки која би такође била болна за руске интересе? – Европска унија је доживела страховит суноврат амбиције да постане глобална дипломатска и безбедносна сила. Од концепата „геополитичке Европске комисије“ Урсуле фон дер Лајен и „стратешке аутономије ЕУ“ Емануела Макрона са краја двехиљадедесетих, остале су бруталне чињенице: ЕУ је данас „геополитички пигмеј“, енергетски и безбедносни зависник, оба „економска мотора“ – Француска и Немачка – су у економској кризи, у преговорима о решавању највећег сукоба на европском континенту од краја Другог светског рата више je суфлера са стране него преговарача за столом. У Африци јој је утицај смањен након протеривања Француза из Сахела, на Блиском истоку је постиђени следбеник туђих политика, у Јужној Америци је закаснила у борби за ресурсе, а на потенцијална жаришта у Пацифику јој се не иде, упркос подстицајима из Вашингтона. Од три водеће светске силе, са једном је у отвореном безбедносно-дипломатском сукобу, а са преостале две у тарифно-идеолошком спору. С друге стране, конструисани наратив о секуритизацији и претњи из Руске Федерације којим се правда убрзана милитаризација може да доведе до озбиљних порива да се криза прелије на осетљиве регионе, попут Молдавије и нашег окружења. Да ли формирање „тројног савеза“ у региону и повећавање војног потенцијала Хрватске, тзв. Косова и Федерације БиХ угрожава безбедност Балкана, Србије и Републике Српске? – Прављење „безбедносних савеза“ у датим околностима је сам по себи сигнал претње, без обзира на то како се правдао. Посебно је опасан јер је праћен реторичком ескалацијом и наративом о „српско-руској“ претњи на Балкану. Опасно је прећутно одобравање НАТО да се такозване косовске безбедносне снаге на мала врата укључују у аранжмане са државама чланицама и тиме легитимишу, иако је познато да се чланице Алијансе које не признају „једнострано проглашење независности Косова“ томе оштро супротстављају. Уз то, великоалбанска политика Тиране се увелико толерише, Аљбину Куртију се дозвољава сегрегација и тихо протеривање српског народа, а прљави послови војне сарадње која крши Резолуцију СБ УН 1244 и лобирање за „независно Косово“ дају се Турској. Да ли балканске и црноморске државе којима ЕУ обећава брз пријем, али без права вета, имају интерес да у „малолетном статусу“ постану чланице? – Пре 20 година, у време када сам био стални дописник Танјуга из седишта ЕУ и НАТО, из бриселске перспективе Русија није играла озбиљнију геополитичку улогу у нашем региону, а Кина није била ни на радару. Када бих питао европске комесаре шта спречава Србију да брже постане чланица ЕУ, одговарали су да постојеће чланице не желе „нови Кипар“, односно не желе да приме чланицу која „нема дефинисане границе“, а по њима је то значило да се Србија одрекне Косова и Метохије. Данас, пак, наводе да „територијално интегрална“ Украјина брзим корацима напредује ка чланству у ЕУ иако се суверенитет Кијева сваким даном сужава све више. Наравно, поента је у томе да се пошаље геополитички сигнал подршке, а не да се Украјина заиста прими у чланство. ЕУ покушава да избаци „треће актере“ са Балкана цементирањем наклоности кандидата, иако је јасно да је њен капацитет апсорпције за пријем нових чланица драматично смањен у односу на претходне деценије, те су у оптицају разне другоразредне интегративне опције које суштински понижавају дугогодишње кандидате. (Наташа Јовановић, Вечерње новости) -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте погледали ову дискусију, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/SN6PR03MB4173D92227EFEE0391949AE4AEA2A%40SN6PR03MB4173.namprd03.prod.outlook.com.
