БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН Блокаде и игра нерава
После 12 година политичке „долче вита”, када је огромна већина Срба чекала на аудијенцију како би му симболично пољубила руку као апсолутном владару Србије, Александар Вучић се налази пред највећим изазовом у својој каријери. Док посматра ширење студентских протеста и грађане који их поздрављају, сигурно ће се сетити тајне клаузуле уговора између Срба и њихових владара: онога часа када ступи на трон, рука која се целива поданицима се временом указује као шницла. И тада је Вучић знао да ће сви они који су му целивали руку на крају пожелети да му одгризу барем прст. Нарочито они који му се најдубље клањају и заклињу на вечну верност. Ако неко зна за тај дивни канибалистички обичај у Срба, то зна он. Зато ће се насмејати и то не цинично, схватајући да највеће политичке искушење које нагриза његову владавину нису постали ни тајкуни које је наследио и које је створио, ни политичари и интелектуалци који су седали на председнички канабе као своји, а одлазили као његови, ни опозиција са којом је правио тајне дилове. Истински побуњеници су студенти који не памте ни Бориса Тадића, још мање Војислава Коштуницу и Зорана Ђинђића, док за Слободана Милошевића вероватно мисле да је неко из екипе цара Лазара. Као политичар бриљантне интелигенције, Вучић ће схватити да му је то истовремено највећи комплимент и највећа опомена коју је могао да добије. Док је лако излазио на крај са хетерогеном, слабо организованом и међусобно посвађаном опозицијом, овога пута је пред њим далеко изазовнији противник и зато ће себи поставити кључно питање: зашто је изгубио наклоност генерација које су одрастале под његовом влашћу? Ко су наша деца? Какви су им циљеви? Чему теже? Какву Србију желе? Генерације за које смо мислили да су потпуно аполитичне, живећи у паралелном универзуму друштвених мрежа, потпуно су промениле парадигму српске политике. Како је Вучић тога свестан, покушава да поврати поверење убрзаним испуњавањем свих студентских захтева и преко мере које су тражили, уз политичке маневре којим би добио на темпу и створио утисак да је он тај који још управља кризом. Драган Стојановић На почетку блокада факултета, као да ни он није веровао у ескалацију протеста. После почетних промашаја, од тога да су студенти плаћеници – усташе се подразумевају – које су испаљивали његови медијски и партијски зилоти, па да је Тито крив за пад надстрешнице, те неспретно помињање лојалиста, мистичне завереничке групе унутар СНС-а која му се заклиње на оданост крвљу, потом нуђења јефтиних станова за младе, помињања групе за притисак, обојених револуција и објављивања документације о паду надстрешнице у наставцима, протести су још више добијали на замаху. Нарочито после гажења студенткиње у Рузвелтовој улици. Након 12 година власти, Вучић је изашао из своје зоне комфора, јер му је прошлост обележена тријумфима на изборима, што му је подигло самопоуздање. Међутим, са студентима који су пробудили и остале друштвене слојеве није пронашао решење, нарочито пошто су млади чланови СНС-а, после масовне и мирне блокаде Ауто-команде у Београду, негде пред јутро, претукли студенткињу у Новом Саду. Испоставило се да је владу Милоша Вучевића срушило неколико њему лојалних младића, опијених влашћу и осећајем недодирљивости. У том чину крије се суштина српске драме: и младићи и група студената који су дошли да ишарају просторије СНС-а су вршњаци. Али сада срж Вучићеве политичке стратегије чини игра нерава. Циљ који је пред њим није само да угаси протесте, већ да преусмери политички дискурс тако да задржи подршку кључних друштвених група – пре свега оних који се противе радикалним променама, али и оних који желе стабилност у тренутку када се чини да је сваки политички корак несигуран. Он се позиционира као гарант стабилности, користећи претње отром дестабилизацијом која је сасвим реална. Наиме, сви студентски протести почињу на исти начин, као младалачки бунт против власти кроз величање идеала слободе и правде, захтевима за смањењем корупције и осудом владајућих елита које се обично затекну са превише меда на прстима. Овај бунт, ма како да се студенти ограђују од сваке политизације, у крајњем циљу јесте усмерен на рушење Александра Вучића. Али студенти немају могућност политичке артикулације, осим кроз евентуално оснивање странке или покрета. То би, ипак, нарушило њихову позицију моралног друштвеног арбитра. Са друге стране, њихова побуна и креативност идеално су погонско гориво за опозиционе странке које чекају у прикрајку да се огребу од пробуђеног незадовољства. Ту је увек и неко од странаца, коме одговара да се понови стара теза: да Србија није скупа када су Срби јефтини. Да ли ће политичка елита заиста схватити шта је најважније? Да се политичка драма у Србији никако не заврши као финале Ричарда Трећег, када земљом тумарају безглави лордови и светина, сакупљајући остатке удова међу собом. Историја је показала да смо необично склони буквалном тумачењу Шекспира. Због тога је оставка премијера Милоша Вучевића, била она израз његовог моралног чина, било Вучићеве процене да је дошао час да он преузме политички темпо, послужила шефу државе да прошири маневарске опције. Ко ће, рецимо, бити нови премијер? Или ће се ипак ићи на изборе? Вучић је вешто оставио десетак дана за размишљање, много више свима осталима него себи, како би проценио кондициону спремност студената да издрже паклени ритам свакодневних протеста и блокада саобраћајница, уз истовремено мерење степена лојалности његовог окружења, са нарочитом пажњом на оне који су се превише обогатили за свачији укус, осим њиховог. Ко је заиста могући Милошев наследник? Први пут Ивица Дачић се нарочито не истиче, јер црвени дечко такође процењује ситуацију, иако је по политичком искуству и року трајања број два српске политике. Као пробни балони, провладини таблоиди пуштају неколико имена: Ану Брнабић, Синишу Малог и Небојшу Човића, уз стидљивије помињање Марка Ђурића и Дубравке Ђедовић Хандановић. Повратком Ане у Немањину, Вучић би показао да није изашао из политичког кружног тока, иако је Брнабићева, када је први пут изабрана за премијера, представљала компромис између интересних група унутар СНС-а. Испоставило се да је од модела Мирко Цветковић, Ана постала најоданији и најборбенији Вучићев сарадник уз Синишу Малог, који годинама слови као кандидат за премијера. Или премијер из сенке. Помињање Небојше Човића за потенцијалног председника владе јесте изненађење само за оне који нису дубоко заронили у мистерије српске политике. И никако није случајно. Велемајстор кризног менаџмента и вероватно најобавештенији човек у Србији после Вучића прекаљен је у највећим политичким играма, од Слобе, 5. октобра, ДОС-а, југа Србије, до Црвене звезде. Небојша је један од оних који би везаних очију ноншалантно прошетао минским пољем. Тако је и описан у легендарном слогану Александра Тијанића: „Кад је тешко, Човић”. Правог кандидата зна ипак само Вучић, који вероватно размишља и о нестраначкој личности, са универзитета рецимо, која би створила илузију промена, али која би му била довољно блиска и лојална, уз ефекат изненађења који би могао засенити студентске перформансе. Инетересантно је да се нико није сетио Балинта Пастора, председника Савеза војвођанских Мађара и сина Иштвана Пастора, који је словио за једног од великих мудраца. Ако Срби већ традиционално не могу да се сложе, чак и када су у истој странци и коалицији, зашто место премијера не препустити припаднику националне мањине и човеку без икакве мрље? Која год опција била на столу, студентски бунт је, показаће се једном, лековит како за власт, тако и за опозицију. Вучић је исувише прагматичан да не би препознао сигнал како мора да спроведе истинске демократске реформе, док ће лидерима опозиције бити много јасније зашто су, уместо њих, Вучића много више уздрмали неки нови клинци. Моја порука за њих: Завршите факултете и чувајте дипломе. Не дозволите себи да их после купујете! https://www.politika.rs/scc/clanak/658672/pogledi/blokade-i-igra-nerava -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте погледали ову дискусију, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/083a01db76e3%24e7c32020%24b7496060%24%40gmail.com.
