politika.rs <https://www.politika.rs/scc/clanak/516741/rusija-zapad-ukrajina-mrznja-partneri>
Запад никада неће прихватити Русију као равноправног партнера Дарко Пејовић 10-13 minutes _____ Пошто западни ментори председника Украјине Володимира Зеленског инсистирају да власти у Кијеву не прихвате преговоре с Москвом, једини начин да се рат оконча јесте војна победа једне од страна у сукобу. А то ће, по свему што видимо и знамо, бити Русија, каже др Драгана Митровић, редовни професор Факултета политичких наука, oснивач и руководилац Центра за студије Азије и Далеког истока на ФПН-у и Института за азијске студије. Рат ће, како истиче у разговору за „Политику”, трајати до испуњења циљева због којих је 24. фебруара и покренута тзв. специјална операција, након што се Вашингтон у јануару дефинитивно оглушио о захтев да се кроз преговоре и писане гаранције осигура безбедност Руске Федерације. „Русија је као велика сила проценила да може и мора војним путем да оствари неопходну безбедносну и геополитичку позицију. Циљ је да се Украјина, која је дефакто постала део НАТО система, потисне толико да са њене територије не може да се угрози Русија. Претпостављам да је намера и да се Украјина одгурне од Црног мора, са историјски руских подручја, на којима је, као и у Донбасу, због непромишљене политике Кијева постало опасно бити етнички Рус. Москва има обавезу да заштити тамошње становништво”, каже професорка Митровић. Украјини ће дакле бити испостављен висок рачун за политичку странпутицу којом су је њени лидери деценијама водили? Ту цену сада плаћа изгубљеним животима, изгубљеним миром и безбедношћу својих грађана. А из рата ће изаћи материјално и територијално тешко оштећена, зависна од западних ментора и финансијера. Велике обрадиве површине већ су продате мултинационалним корпорацијама из САД, које се баве производњом генетски модификованих житарица. И добијено оружје Кијев ће морати да отплати на овај или онај начин. Отворено се говори да се и житом из Украјине измирују дугови за помоћ коју Запад наизглед широкогрудо шаље. Иначе, Украјина после осамостаљења није Западу била занимљива за улагања, већ је њена привреда била систематски уништавана, а из земље се из економских разлога иселило око десет милиона грађана. Својеврсна припрема за рат било је и распиривање мржње према Русији и руском народу? То је посебно трагичан део ове приче. Русофобија и мржња према свему руском гајили су се као део идентитета новоукрајинаца, чак и кроз школске уџбенике и дечје игре. А то је потпуно неприродно, с обзиром на историју два народа, њихову блискост и измешаност. Истина, део западне Украјине није утемељен на словенском јединству и култури, на антифашистичкој и совјетској традицији, већ на идеологији нацизма. Тај резервоар мржње према Русима до кључања су подгревали и украјински олигарси, који веома воле Русе као потрошаче, али их страши руски политички систем, у коме државни врх контролише олигархе, а не обрнуто. Наравно, уз све ово постојао је и снажан уплив страних фактора. Илустративан је случај утицаја Вашингтона преко васељенског патријарха, који се директно уплео у раскол у Украјинској православној цркви. Тако су покидане духовне вертикале и везе које вековима спајају народе и чине их стабилнијим, чвршћим и отпорнијим на насртаје споља и изнутра. Зар Русија није имала начина да у Украјини креира себи наклоњене политичке опције? Након распада СССР-а Русија је била преслаба, опустошена гангстерском приватизацијом, урушавањем институција, под економском окупацијом Запада посредством ММФ-а и специјализованих агенција УН. Ондашњи лидери нису били способни да воде земљу и брину о њој, а камоли да парирају процесима у Украјини. Опоравак је почео после 2000. године, нарочито током Путиновог другог председничког мандата. Русија сада с правом тражи да се њен статус велике силе уважи и да се сходно томе третира. Чини се да су актуелни руски лидери схватили да шта год њихове елите, народ и вође буду чинили да се приближе Западу, никада неће бити прихваћени као равноправни партнери, те да су даљи покушаји само расипање труда и времена. Русија и Кина су се у различитим моментима осведочиле да су у западни поредак добродошле само ако су спремне да му служе и играју по правилима САД и њених корпорација. Оног момента када желе да реализују властите интересе, или се уздигну до нивоа који представља потенцијални изазов доминацији САД, оне морају бити осујећене. И то је записано у свим стратешким документима Сједињених Америчких Држава. Може ли се тиме објаснити антируска хистерија на Западу, која повремено надмашује ону хладноратовску? Мржња Запада према Русији није ексклузивно повезана с временом идеолошког сучељавања капитализма и комунизма. И царска Русија је доживљавана као непријатељ, као и совјетска и постсовјетска, и ова данашња. Ради се о нетрпељивости која почива на западњачкој умишљеној супериорности над свима који припадају другој култури, вери и идентитету. Тако је и Русија на Западу представљана као извор опасности сваке врсте, готово све што јесте и чини жигосано је као реметилачко и заостало. У новије време, председник Путин је означен као персонификација свег тог зла. Како се може објаснити да је таквим вулгаризованим представама о Русији подлегао и готово читав западни политички естаблишмент? Својевремено сам од америчких колега чула да су после кубанске кризе фондови за изучавање Русије и катедре совјетологије биле веома бројне, много новца је издвајано за истраживања. Но, након распада СССР-а и Варшавског пакта, Русија је као велика сила отписана и престала је да се озбиљно изучава. На место стручњака дошли су пропагандисти, на основу чијих исконструисаних теорија, које се потом системски прошире светом, и неутемељених закључака се уобличавају политичке стратегије. Малобројни преостали познаваоци реалног стања су скрајнути, или је њихов глас напросто загушен том пропагандном буком. Отуд оволико несувислих потеза, попут увођења санкција Русији, којима је ЕУ себи нанела већу штету, у виду високог скока цена готово свих роба, урушавања читавих индустријских грана, угрожавање безбедности хране и несташице енергената и сировина. Може ли незадовољство грађана европских држава утицати на промену политике која их гура у економски и социјални суноврат? Питање је да ли европски лидери имају политичке мудрости, храбрости и одлучности, па и слободе у одлучивању, да таквим захтевима изађу у сусрет. Чињеница је да институције нису довољно способне да апсорбују динамизам незадовољства које ће се већ у наредним месецима излити, што је веома опасно. Сматрам да Русији пак није у интересу да на Западу дође до социјалних немира и преврата, јер би то могло да испровоцира опасна „решења”, посебно под утицајем Вашингтона. Можда у овом тренутку звучи парадоксално, али Русији су потребни мир и стабилност да би реализовала своје развојне циљеве. У испуњењу тих циљева, на које савезнике Москва може да рачуна? Као евроазијска и пацифичка сила, Русија пре свега негује сарадњу са НР Кином, не само у области безбедности већ и економије, образовања, спорта, културе. Добре односе има са земљама Централне Азије, које су биле у саставу СССР-а, са Индијом, Бразилом и Јужноафричком Републиком у оквиру БРИКС-а, земљама ОПЕК-а, као и са чланицама Асоцијације нација југоисточне Азије (АСЕАН). Њима се придружује и дуги низ афричких и латиноамеричких држава које осећају да њихов глас није довољно уважен и које желе амбијент међународне сарадње у којем би могле да остваре своје аутентичне интересе. Да би то постигле, ове државе морају да направе паралелни систем, на чему раде, али то није могуће остварити у кратком року и без огромних ресурса и значајног удела у глобалној економији, или да постојећи реформишу изнутра, што им је било онемогућено. Реално је претпоставити да ће Сједињене Америчке Државе учинити све да такво „прегруписавање” осујете, како би очувале свој глобални доминантни положај? Амерички државни секретар Блинкен је у недавном разговору са земљама АСЕАН-а рекао да САД не желе да их притискају да изаберу страну, америчку или кинеску. Тако је наступио знајући да би се оне, застрашене америчким притиском, у много већој мери окренуле Кини, што би за САД било поразно. Ако наиђу на снажан, аутентичан отпор, Американци уважавају реалност. То је поука коју и ми треба да следимо, када нам прете да не можемо седети на више столица. А тако нас третирају јер смо неколико пута показали да смо подложни притисцима. Тамо где се често исказује оваква слабост, на њу се онда и рачуна. Изненађујуће непријатељство Јапана Јапан се изненађујуће непријатељски поставио према Русији, иако из те суседне земље увози стратешке сировине. Уз то, њихове две велике корпорације укључене су у гигантски нафтно-гасни пројекат „Сахалин 2”. Руси су ставом званичног Токија били затечени, тим пре што су у време премијера Абеа били продубљени билатерални односи. У једном од последњих интервјуа премијер Абе је искрено и храбро рекао да је чудно што западни лидери нису чули за безбедносна страховања Русије, а Путин је њему о томе говорио приликом сваког од 36 разговора. За разлику од Јапана, Јужна Кореја настоји да задржи избалансирани став, због утицаја Русије на Северну Кореју. Остале азијске земље, баш као и огромна већина афричких и латиноамеричких држава, у великој мери разумеју и уважавају позицију Русије, с којом имају економску, културну и политичку сарадњу, као и трауматично искуство са многим земљама Запада. Што се тиче Аустралије и Новог Зеланда, оне су и у опредељењу према рату у Украјини у потпуности део тзв. политичког Запада. Тајван – потенцијално ратно жариште Кина је почетком прошлог месеца одржала војне вежбе у водама око Тајвана. Да ли је то најава отварања још једног ратног жаришта? Тајван јесте неуралгична тачка, на којој се прелама питање превласти на Пацифику. Без доминације на том океану, САД би престале да буду светска сила број један. Зато Америка грчевито брани Тајван, у садејству са савезницима и парасавезницима у региону. Уколико би пак Пекинг преузео контролу над Тајваном, избио би директно на Пацифик и загосподарио кључним пловним пролазима као својим територијалним водама. Зато је Тајван битан и једној и другој сили, с тим што за Кину он припада питањима од кључног националног интереса, јер га сматра делом своје територије. Блокадом острва током војне вежбе, Кина је демонстрирала на који начин би могла да заузме Тајван или га економски угуши. Међутим, сматрам да војни сукоб не одговара ни Кини ни Америци, у овом тренутку за то нису ни спремне, ни вољне. View article... <https://www.politika.rs/scc/clanak/516741/rusija-zapad-ukrajina-mrznja-partneri> Enclosures: <https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_09/160z120_Dragana-Mitrovic--ANVAS05.jpg> 160z120_Dragana-Mitrovic--ANVAS05.jpg (7 KB) <https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_09/160z120_Dragana-Mitrovic--ANVAS05.jpg> https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_09//160z120_Dragana-Mitrovic--ANVAS05.jpg -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/0add01d8c5f5%241641a590%2442c4f0b0%24%40gmail.com.
